Odvešću te na Mesec.
Da brojimo rupe u koje upadamo.
Da slušamo tišinu našeg disanja.
Da se smejemo jer smo tako blesavi i smešni, kao deca koja to više nisu.
Odvešću te na Mesec.
Da ti pokažem gde je to dokle te volim. I nazad!
Da te poljubim kao prvi put i obećam ponovo da je sve prolazno.
Sve se guli. Ljušti. Nestaje.
Samo Ljubav ova ostaje.
Odvešću te na Mesec.
Da dodirnemo zvezde.
Da zakačimo jednu, kao slučajno.
I onako prašnjavi da svetlucamo i žmurimo.
Odvešću te na Mesec.
Nećeš ni znati kako.
Ali ćeš se sećati...
Mene. Tebe. Nas.
Da li još uvek ne vidimo znakove pored puta?
Ili smo ipak oslepeli od sjaja za kojim izgaramo?
Šta mi to jurimo pa ne čujemo pukotine koje pucaju pod nogama?
Ajde što ne vidimo, ali da li još uvek ne osećamo da se ne ide ovako nigde sem u ponor?
Pukotine. Razaranja. Stradanja.
Ruševine vrište na udarenom tlu.
Mi smo neki ljudi?!
Pa šta smo to mi dok gledamo urušene živote, napukla srca i mokre obraze?
Ne padaju više kiše.
Kroz sve pukotine sliva se krv.
Svetlo se guši.
Gasi se sve što je nekada bio svet.
Da li još uvek ne vidimo znakove pored puta?
Mora da im dorasli nismo!!!
Možda su tvoja krila, polomljena i bela mene čuvala u buci i tami od sveta i tišine.
A ja se otrgnuh u taj isti svet.
Smušena, ali smela da gazim, pa šta bude.
I bilo je svašta. I bilo je svega.
I tek će da bude jer i dalje gazim, ne odustajem.
A to mora da je od tebe...
