Gde se to postaje mama?
Gde se postaje tata?
U porodilištu? Složićete se. Ali!
Plač tek rođene bebe i čudnovato osećanje kada ga majka uzme u naručje i pogleda, dodirne. Pretpostavljam da se ovi trenuci pamte za ceo život. Ne znam, nisam se zatekla u takvoj sceni. Nama je život ipak izrežirao nešto drugačiji film.
Trenutak kada sam pomislila da ću postati mama bio je kada su nam dali fotografije nasmejane devojčice i dečaka među narandžastim bundevama. Ušuškan bezbrižan scenario, pomislio bi čovek. Ipak nije sve tako, fotografije stvaraju imaginarni svet.
Realnost je nešto drugo.
Imali su jedno drugo, imali su vesele oči i osmeh, ali nisu imali mamu i tatu.
Bata i seka.
Nisam se mogla suzdržati, suze su se samo sjurile.
Taj trenutak je bio onaj kada osetiš istinu u srcu.
Nalet topline ispuni ti sve praznine u duši koja čeka.
Rekli su da smo u izboru za njihove roditelje.
Da sačekamo odluku.
Najdužih 7 dana provlačilo se u našim životima. Čekanje. Ponovo se nadaš, ali sada ne prizoru dve crtice na testu, već pogledu dva mala bića koja te trebaju.
Sedmi dan je zazvonio telefon, svet je stao, disanje se zaustavilo na tren...
A glas je izgovorio zvonko: "Izabrali smo vas! Čestitam! Spremite se da upoznate svoju dečicu!"
Tog trenutka postali smo mama i tata!
Odvešću te na Mesec.
Da brojimo rupe u koje upadamo.
Da slušamo tišinu našeg disanja.
Da se smejemo jer smo tako blesavi i smešni, kao deca koja to više nisu.
Odvešću te na Mesec.
Da ti pokažem gde je to dokle te volim. I nazad!
Da te poljubim kao prvi put i obećam ponovo da je sve prolazno.
Sve se guli. Ljušti. Nestaje.
Samo Ljubav ova ostaje.
Odvešću te na Mesec.
Da dodirnemo zvezde.
Da zakačimo jednu, kao slučajno.
I onako prašnjavi da svetlucamo i žmurimo.
Odvešću te na Mesec.
Nećeš ni znati kako.
Ali ćeš se sećati...
Mene. Tebe. Nas.
Da li još uvek ne vidimo znakove pored puta?
Ili smo ipak oslepeli od sjaja za kojim izgaramo?
Šta mi to jurimo pa ne čujemo pukotine koje pucaju pod nogama?
Ajde što ne vidimo, ali da li još uvek ne osećamo da se ne ide ovako nigde sem u ponor?
Pukotine. Razaranja. Stradanja.
Ruševine vrište na udarenom tlu.
Mi smo neki ljudi?!
Pa šta smo to mi dok gledamo urušene živote, napukla srca i mokre obraze?
Ne padaju više kiše.
Kroz sve pukotine sliva se krv.
Svetlo se guši.
Gasi se sve što je nekada bio svet.
Da li još uvek ne vidimo znakove pored puta?
Mora da im dorasli nismo!!!
Možda su tvoja krila, polomljena i bela mene čuvala u buci i tami od sveta i tišine.
A ja se otrgnuh u taj isti svet.
Smušena, ali smela da gazim, pa šta bude.
I bilo je svašta. I bilo je svega.
I tek će da bude jer i dalje gazim, ne odustajem.
A to mora da je od tebe...
