Mi, oni koji preživljavamo sve intenzivno, oni koji požele nekad sami sebe da ostave na miru, trebamo definitivno imati neki filter/ventil/odušak/dotok vazduha. Da se ne udavimo u rođenim emocijama i ne obolimo od stalnoprisutnih misli.
Vrtela sam se tako oko same sebe analizirajući koji je to pravi filter za mene i rešila sam da se više neću dvoumiti - počeću pisati!
Čuči ta misao, potreba i želja već godinama unazad u meni. Razmišljala sam, da li bih iznosila priče online, ako bih, da li će to nekog uopšte zanimati da čita?
Sad mi više nije od velike važnosti kakav će biti povratni talas/reakcije, jer sam tako odlučila.
Svi smo različiti, ali smo i slični.
Dakle, šanse da okupim čitaoce su 50-50%. To je ok.
Tolike su nam šanse i da preživimo na dnevnom nivou, realno.
Odvešću te na Mesec.
Da brojimo rupe u koje upadamo.
Da slušamo tišinu našeg disanja.
Da se smejemo jer smo tako blesavi i smešni, kao deca koja to više nisu.
Odvešću te na Mesec.
Da ti pokažem gde je to dokle te volim. I nazad!
Da te poljubim kao prvi put i obećam ponovo da je sve prolazno.
Sve se guli. Ljušti. Nestaje.
Samo Ljubav ova ostaje.
Odvešću te na Mesec.
Da dodirnemo zvezde.
Da zakačimo jednu, kao slučajno.
I onako prašnjavi da svetlucamo i žmurimo.
Odvešću te na Mesec.
Nećeš ni znati kako.
Ali ćeš se sećati...
Mene. Tebe. Nas.
Da li još uvek ne vidimo znakove pored puta?
Ili smo ipak oslepeli od sjaja za kojim izgaramo?
Šta mi to jurimo pa ne čujemo pukotine koje pucaju pod nogama?
Ajde što ne vidimo, ali da li još uvek ne osećamo da se ne ide ovako nigde sem u ponor?
Pukotine. Razaranja. Stradanja.
Ruševine vrište na udarenom tlu.
Mi smo neki ljudi?!
Pa šta smo to mi dok gledamo urušene živote, napukla srca i mokre obraze?
Ne padaju više kiše.
Kroz sve pukotine sliva se krv.
Svetlo se guši.
Gasi se sve što je nekada bio svet.
Da li još uvek ne vidimo znakove pored puta?
Mora da im dorasli nismo!!!
Možda su tvoja krila, polomljena i bela mene čuvala u buci i tami od sveta i tišine.
A ja se otrgnuh u taj isti svet.
Smušena, ali smela da gazim, pa šta bude.
I bilo je svašta. I bilo je svega.
I tek će da bude jer i dalje gazim, ne odustajem.
A to mora da je od tebe...
