"Mama, brat mi je rekao da nisam princeza!" Naravno da jesi, devojčice moja. Jesi i uvek ćeš biti princeza.
Nekada su, dušice moja, princeze u bajkama bile krhke i meke, baršunastog tena. Njihale su se u šarenim pufnastim haljinama kroz svoje nesalomive dvorce i čekale princa na belom konju. Bez princa nije sreće bilo. Dolazio je kao kakva nagrada za svu lepotu i dobrotu da je čuva do kraja života od svih nedaća. I voli.
Devojčice moja, bajke su kroz vekove menjale svoje korice. Stranice su ispisivali neki novi svetovi, univerzumi, nova bića. Ne, nisu nestale princeze. Žive u bajkama ali nisu više iste one kakvim smo ih zamišljali kada zatvorimo oči i utonemo u istkane snove na ispričanim pričama.
Naučiću te kakve su princeze sada. Idi stani pred ogledalo, šta vidiš? "Mama, vidim princezu! Ja sam Elza!"
Oh, pile moje žuto, jeste, ti jesi princeza nekog drugog sveta! Božanstvena i sasvim posebna. Nema takve iste u ovom univerzumu!
Pogledaj! Sijaš svim svojim bićem u najraskošnijem svetlu ljubavi satkanoj od miliona trenutaka naših iščekivanja. Ti si sreća i radost u jarkim bojama.
Bićeš stamena, svoja i hrabra vođena istinom, verom i ljubavlju čistom kao što i sama jesi Ljubav. Odvažna i sigurna na nogama - u sebe, u svet koji stvaraš i niti koje pleteš. Da, ti si princeza koja grli sve što jeste i što će tek postati.
E, takve su ti princeze novih bajki, devojčice moja. A princ? Pojaviće se...prepoznaćeš ga po svetlosti kojom i ti sijaš i po ljubavi u srcu kojom smo te otpustili da život gaziš dalje sama...
Odvešću te na Mesec.
Da brojimo rupe u koje upadamo.
Da slušamo tišinu našeg disanja.
Da se smejemo jer smo tako blesavi i smešni, kao deca koja to više nisu.
Odvešću te na Mesec.
Da ti pokažem gde je to dokle te volim. I nazad!
Da te poljubim kao prvi put i obećam ponovo da je sve prolazno.
Sve se guli. Ljušti. Nestaje.
Samo Ljubav ova ostaje.
Odvešću te na Mesec.
Da dodirnemo zvezde.
Da zakačimo jednu, kao slučajno.
I onako prašnjavi da svetlucamo i žmurimo.
Odvešću te na Mesec.
Nećeš ni znati kako.
Ali ćeš se sećati...
Mene. Tebe. Nas.
Da li još uvek ne vidimo znakove pored puta?
Ili smo ipak oslepeli od sjaja za kojim izgaramo?
Šta mi to jurimo pa ne čujemo pukotine koje pucaju pod nogama?
Ajde što ne vidimo, ali da li još uvek ne osećamo da se ne ide ovako nigde sem u ponor?
Pukotine. Razaranja. Stradanja.
Ruševine vrište na udarenom tlu.
Mi smo neki ljudi?!
Pa šta smo to mi dok gledamo urušene živote, napukla srca i mokre obraze?
Ne padaju više kiše.
Kroz sve pukotine sliva se krv.
Svetlo se guši.
Gasi se sve što je nekada bio svet.
Da li još uvek ne vidimo znakove pored puta?
Mora da im dorasli nismo!!!
Možda su tvoja krila, polomljena i bela mene čuvala u buci i tami od sveta i tišine.
A ja se otrgnuh u taj isti svet.
Smušena, ali smela da gazim, pa šta bude.
I bilo je svašta. I bilo je svega.
I tek će da bude jer i dalje gazim, ne odustajem.
A to mora da je od tebe...
